Petak, 02.12.2022.

Srbija ide udesno

Četvrtak, 04.06.2020. | Kolumne | Novinar

Piše: Boško Jakšić / Oslobođenje

Srbija je u danu iz jednog vanrednog stanja ubačena u drugo, a agresivni nalet nacionalističke krajnje desnice čini da politička tenzija uoči izbora 21. juna nije ništa manja od epidemiološke koja je trajala nedeljama. Aleksandar Vučić u funkciji šefa države sebe želi da predstavi kao pobednika u ratu protiv virusa korone, a kao šef vladajuće Srpske napredne stranke očekuje nagradu i za izborni rat koji je uzeo zamah pa sve čini da SNS osvoji najmanje 50 odsto glasova – sve ispod bi bio neuspeh. Lider naprednjaka rešen je da svim sredstvima, od kojih su neka nedozvoljena, ostvari što ubedljiviju pobedu i tako stvori dovoljnu zalihu glasova čekajući nepopularne odluke koje mu predstoje oko rešavanja kosovskog konflikta. Aktuelna vlast ima pomoćnika na neočekivanoj strani: jezgra opozicije. Sem nedostatka jasnih odgovora na pitanja članstva u Evropskoj uniji ili rešavanja kosovskog pitanja, problem opozicije je što, u staroj srpskoj tradiciji, ne predstavlja jedinstven blok. Podeljena je na pristalice i protivnike bojkota, pa prvi druge optužuju da su kamuflirani vučićevci. U Demokratskoj stranci rasulo: predsednik Zoran Lutovac podneo krivičnu prijavu protiv sopstvene poslanice! Vučićevi raznorodni rivali okupljeni u Savezu za Srbiju (SzS), još od febrara 2019. bojkotuju rad Parlamenta odbijajući da učestvuju na “lažnim izborima” i optužuju vlast da nije obezbedila elementarne uslove za slobodne izbore, pre svega zbog uzurpacije medijskog prostora.

Bacanje mamca


Uz takav skor nije neobično da je Srbija, uz Crnu Goru, izgubila status polurazvijene demokratije i po klasifikaciji Freedom Housea ubačena u grupu “hibridnih režima”: ima izbora, nema demokratije. Srbija je među 29 država koje su zabeležile najveći pad u poslednjoj deceniji u kojoj je SNS na vlasti od 2012. Ali, deo stranaka saopštio je da izlazi na izbore, čime se opozicioni korpus do te mere podelio da predstavlja lak plen gotovo vojnički organizovanom i disciplinovanom SNS-u i njegovom glavnom koalicionom partneru, Socijalističkoj partiji Srbije Ivice Dačića. Da stvar po opoziciju bude teža, EU i SAD su jasno saopštile da su protiv bojkota, pa su lideri SzS-a – Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović… – ostali bez saveznika, bez čije je podrške promena vlasti u Srbiji tek teoretska mogućnost. Iako sve izolovaniji, lideri SzS-a optužuju antibojkotaše da su Vučićevi “plaćenici” – što je teza koja ima tek deo istine. Tačno je da među 250 poslanika u Skupštini sede i poslanici stranaka koje formalno deluju kao opozicija, a aminuju glavne odluke vlasti. Među njima su radikali Vojislava Šešelja, ali i Liberalno-demokratska partija Čede Jovanovića. Za Pokret slobodnih građana glumca Sergeja Trifunovića, koji je među poslednjima odlučio da se pojavi pred biračima, za Novu stranku bivšeg premijera Zorana Živkovića ili za Pokret 1 od 5 miliona koji je 2019. organizovao masovne proteste po Srbiji niko ne može da kaže da su na Vučićevom platnom spisku. Uprkos najavljenom bojkotu, zbirna izborna lista bi 21. juna mogla da bude duža od one pre četiri godine, kada je na parlamentarnim izborima učestvovalo 20 izbornih lista. To što će na izbore izaći veliki broj stranaka, koalicija i pokreta umnogome objašnjava manevar naprednjaka koji su na mala vrata progurali promenu izbornog zakona po kome je izborni cenzus sa pet oboren na tri procenta.
Vučić je vešto bacio mamac kako bi raznoliki Parlament obezbedio legitimitet i tako odstranio opasnost da dospe pod kritike Zapada koji ga sve češće proziva zbog rastuće autoritarnosti, gušenja medijskih sloboda, ali i približavanja Rusiji i Kini kakvo ne dolikuje zemlji koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Protivnici izlaska na izbore obećavali su “aktivnu kampanju” kako bi 6,8 miliona upisanih birača odvratili od izlaska na birališta, ali prema poslednjim ispitivanjima, blizu polovine neće ih poslušati, pa SzS ozbiljno rizikuje da – van Skupštine, uskraćen finansijskih sredstava i mogućnosti da dopre do birača – posle 21. juna potone u zaborav. Niži cenzus pogoduje malim strankama, a pokazuje se da je posebni atraktivan formacijama sa desnice. Njihov apetit za poslanička/odbornička mesta nova je potvrda da se Srbija kreće udesno. Pokret za obnovu Kraljevine Srbije već je dobio blagoslov patrijarha Irineja, a tu je i nacionalistička Srpska stranka Zavetnici.


Širom zemlje niču organizacije koje promovišu ksenofobiju i ultranacionalizam. Dešava se ono na šta su stručnjaci godinama upozoravali: ekstremističke poruke postale su normalna pojava u srpskom društvu. Desnica odavno nije bila toliko agresivna. Želi vlast. Srpska desnica Miše Vacića, ultranacionalistička stranka, izlazi na izbore u 48 lokalnih samouprava i poziva Srbiju na ulazak u vojni savez sa silama Istoka. Na izbore izlazi i Dragan Vasiljković poznatiji kao Kapetan Dragan, pa bi moglo da se dogodi da u Parlamentu sede dvojica osuđenih ratnih zločinaca pošto je očekivati da će Šešeljevi radikali preskočiti cenzus. Gde se Srbija nalazi, dokazuje i da Kapatan javno traži uslovni otpust za ubice Zorana Đinđića a da Tužilaštvo ćuti.

Dvojac iz vremena crveno-crne koalicije


Nije kraj. Nakon više od decenije skrivanja od srpskog pravosuđa u Italiji, vratio se lider zabranjenog neonacističkog Nacionalnog stroja Goran Davidović, zvani Firer, i najavio političko delovanje. Tu je i Pavle Bihali iz pokreta Levijatan Srbija, organizacije koja se bavila pravima životinja, a sada se sprema da u 15-20 opština pokuša da uđe u lokalnu vlast na platformi razornog nacionalizma. Tvrdi se da aktivisti SNS-a skupljaju potpise za neke od ovih desničara kako bi im pomogli da uđu u lokalne vlasti ili republičku skupštinu. Vučiću su desni ekstremisti potrebni. On tada deluje umerenije, ima argument da Zapadu poruči: čuvajte mene ili će ovi uzeti vlast. Srbijom vladaju ljudi koji su devedesetih učestvovali u planiranju, organizovanju i izvođenju etničkog čišćenja i genocida. Čitave dve decenije od demokratskih promena zemljom će nastaviti da upravlja dvojac iz vremena crveno-crne koalicije Slobodana Miloševića: tadašnji radikal i ministar informisanja Vučić, i ambiciozni miljenik bivšeg režima Dačić.