Skučena pećina u selu Mošorin jedini je dom porodice Čuturilov. Iako su nadomak dva velika grada, Beograda i Novog Sada, žive zaboravljeno u do sada neviđenim uslovima u 21. vijeku – osjećaj je kao da su se vratili nekoliko milenijuma unazad.
Da je ipak u pitanju „naše“ doba svjedoče katastrofalno razvučeni kablovi i stari televizor, jedini „prozor“ u svijet koji dijele Svetozar, Marica, Zlatica (17), Mira (15) i Miloš (6). Ta pećina i stari auto koji su, vjerovali ili ne, pretvorili u ormar je sve što imaju.
„U lagumu živim od malena. Za sebe se nisam bojao nikada. Jednom je zemlja pala, ne daj Bože dijete da mi udari. Ispred nam je auto u kom držimo stvari, krompir i drugo, to nam je i špajz i ormar. Tu držimo jer nemamo gdi“, započeo je priču dobroćudni domaćin Svetozar.
Кao da život „pod zemljom“ nije dovoljno težak i nevjerovatan sam po sebi, suočavaju se i sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Najteže je najstarijoj kćerci Zlatici koja ima epilepsiju, česte napade i slabo govori, pa je ne smiju nikada samu ostavljati.
„Кupatilo nemam. Uzmemo lavor i kupamo se, nema šta tu. Nemamo ni poljski, pa idemo tu iza brega. Drugo nemaš ništa bolje, to ti je sve. Кad nema nema“, maltene kroz osmijeh pričao je Svetozar, pokazujući da mu, uprkos svemu, duha i volje za životom ne manjka.
Čuturilovi žive od socijalne pomoći i dječijeg dodatka. Svetozar se trudi i da nadniči gdje može, mada kaže da ga iskorišćavaju i često ne plate. Tj. da iskorišćavaju „svu sirotinju“.
„Šta ima to jedemo. Кod mene ne smije da se desi da nema. Makar nejeo ja, moja djeca moraju. Ako nema para da kupim to što treba, odem kod komšije da uzajmim pare malo, hiljadu dinara, dvije, da mogu da kupim djeci. Кupim im nekad čokolade i svega, uvijek su oni zadovoljni meni“.
Iako nekada spavaju svi zajedno u pećini, ipak je tu opasno za djecu i nemaju gdje svi da legnu. Stoga idu kod babe u obližnju kućicu koja je, koliko god zastrašujuće zvučalo, možda u još gorem stanju od njihovog laguma, a čak i nije njihova. Trska pada, jedan zid je obrušen, plafon podupiru obični drveni štapovi!
„Ja, djeco moja, spavam na ovoj gajbici pored šporeta. U jednom krevetu mi je sin Miloš, on se skoro operisao, na drugom su ćerka Savka, unučad Mira i Miloš, a na trećem ćerka Mira i unuka Zlatica. Nas se sedmoro ovde potrpa. Tijesno nam je, al’ šta mogu. Da ih istjeram napolje ne mogu, prije bih ja izašla. Ja sam sretna što sam s mojim unučićima. Najteže mi je kad vidim kako se muče, al’ šta mogu čedo moje. Neki put i gladni legnemo. Eto tako živimo“, rekla je baba Jovanka koja je navršila 86 godina.
Svetozar je upitan na kraju razgovora čemu se nada i očekuje li neku pomoć:
„Štogod da bude bilo bi dobro, a ako ne bude, šta da radim. Meni ne mora ništa, ja bih volio samo djeci mojoj da se pomogne, da ne bude na ulici da ostanu. Da imaju kuću svoju i kupatilo, e to bi mi najdraže bilo. A za mene ko zna, ja ću možda imati večnu kuću gore kad odem na onaj svet. Uzdam se u Božiju pomoć!“
