Jasmina Karavdić iz Visokog kaže da uživa u braku i da joj muž treba sada više nego ikad u životu:
„Udala sam se kada sam imala 16 godina. Jesam požurila, ali nisam se pokajala, hvala Bogu. Bila sam u braku 30 i koju godinu i čovjek mi umre.
Prvo sam s hadžijom ašikovala kad sam bila baš mlada. On hoće u vojsku, ja kažem: Neću te čekati, nema ništa od toga. Mi se smijali tome. Ja bila dijete, a on, eto, spreman za vojsku.
Kad je on otišao, ja se udam za komšiju. Imala tri sina, živjeli lijepo, ali on umre mlad, u 53. godini.
Ja gore bez njega bila 11 godina. Dvojica sinova mi se oženila, jedan momak.
Tada me opet zove hadžija, rastao se sa svojom ženom 2007. godine. Uglavnom bio je rastavljen 2 godine. I mi sad 17 godina živimo. Ja ne znam da može ovako lijep život da bude. Sve mi je lijepo. Mi pričamo satima. Komšinica mi kaže: Šta vi to stalno pričate? Ali mi slabo koristimo telefon, više jedno s drugim pričamo.
Ne razumijem žene koje kažu šta će mi sada? Kako šta će mi, sad mi treba više nego ikad!
Bilo mi je teško da se odlučim, jeste Boga mi. Ali eto, njegova djeca su po inostranstvu, moja isto, jedan sin mi je umro, imam unučad i svi nas posjećuju.
Ali ne može mi život biti bolji od ovog, ne može! Eto ti život.“
