E moj stari druže. Ne zameri što imam hrabrosti da Ti kažem Ti, i što te zovem starim drugom, a da se nikada upoznali nismo. Verovatno večeras hiljade ljudi osećaju isto kao da su izgubili nekog bliskog i verovatno se večeras opraštaju od nekoga ko je bio sa njima u najtežim i najlepšim životnim trenutcima. Moram biti iskren, pripadam generaciji koja je po atlasima pisala stihove EKVa i koja je bila zaljubljena u našu Magi, te potajno zavidela Milanu na glasu, stihu i njoj. Da bi bili „u folu“ skidali smo čudni Johnny-jev vokal i pravili smo se da razumemo sve šta je hteo da kaže u pesmama.
Ali kada ponestane reči ili kada ponestane skoro bilo kakve šanse da te devojka „sa čardaš nogama“ ili ona „koja je od nakita nosila samo oči“ barem pogleda, posezali bi za tvojim stihom i tvojim mislima. Izbegavao sam „Vasu“ (predugo je druže, prelepo ali predugo jer mi neko do druge strofe mazne devojku kojoj sviram) i jesen stiže dunjo moja“ (jer su je svi tražili) ali „smena straže na mostu“, „profesor Lukić sa drugoga sprata“ i „badnje veče“ su bili u stalnom repertoaru. Zbog Tebe su me u mom starom neboderu prozvali Đole u sedmom razredu, jer sam najbolje „skidao“ sve Tvoje akorde (u davna vremena kada nije bilo tabova i interneta). Ne možeš ni zamisliti šta je jednom Cvikerašu značilo da mu u pubertetu neko pomogne i da dobije tako cool nadimak, nakon godina nesretnih Ćoravki i Pokera očiju. I dalje Ti dugujem piće za to!
Onda je došlo ludilo 1992. i onda si mi još više značio jer si me utešio i podsetio da „Sarajevo će biti, sve drugo će proći“ i na kraju si me za sve veke vekova kupio jer si svima lijepo objasnio da „Bogu je prosto bilo krstimo l’ se ili klanjamo”.
Pa čak i u politiku kada sam zalutao opravdanje sam tražio u Tebi jer brale „nisu krivi primitivci, krivi smo mi što smo ih pustili!“. I sada je došao momenat da Te je „đavo ispratio, glavnim sokakom i da je mesečina zavejala tvoj trag”, i siguran sam da si gore, na nekom bolje svetu, baš tako visoko i lepo gde i zaslužujueš“ jer „neko to od gore vidi sve“. Nema Milana, otišla je Magi, za Johnny-ja ne postojimo, a sada si Ti odlučio da odeš gore i koliko će mi nedostajati svaki tvoj nenapisani stih, toliko ću biti i mirane jer znam da ako se tebe bude pitalo (a pitat će se jer si zaslužio), postavit ćeš na svoje mesto svako dobro a zlo još pre….
Zbogom Đole, stari druže, leksikonu moga detinjstva, ljudino čije su me reči toliko puta spasile kada bih znao šta želim reći, a ne bih znao kako da kažem!
