Roditeljstvo je jedna od najodgovornijih, ali u isto vreme i najljepših životnih uloga. Međutim, mnogima se dešava da na ovu ulogu dugo čekaju. Sandra Jovanoić (39) iz Niša, jedna je od onih koja je prošla kroz mukotrpan i dug proces kako bi postala majka.
Naime, Sandra se za svoju bebu borila 14 godina, a prošla je kroz čak 14 vantjelesnih oplodnji. Ipak, čekanje se isplatilo, a na svijet je došla ćerkica Ljubica.
– Ja sam svoju borbu započela kada sam imala 24 godine. Ukupno 14 godina smo kroz vantjelesne oplodnje pokušavali da dobijemo dijete. Imali smo 14 postupaka vantjelesne oplodnje. Na samom početku, kada sam otkrila da imam problem sa začećem, činilo mi se da je to lako. Da samo odem na vantjelesnu oplodnju i … Puf! Beba je tu, ispričala je ova hrabra majka za Telegraf.
Sandra je sa svojim suprugom prošla veoma težak životni period iščekujući bebu, te još uvijek ne može da povjeruje da joj se najveća životna želja ostvarila. Ona je otkrila da ne može u potpunosti ni da se obraduje, jer još uvek nije svjesna situacije.
– U trenutku kad sam se porodila osjetila sam veliku sreću, ali sam se malo i uplašila te sreće. Plašila sam se i da budem srećna tokom trudnoće, mislila sam: “Bože, da li se ovo meni dešava? Da li ću ovo izgurati do kraja, da li je sve u redu?”. Tri puta sam bila u bolnici, bila je viskorizična trudnoća, pa mi je to davalo dodatnu strepnju. Bilo je previše strahova, rekla je Sandra za RTS Ordinaciju.
Nakon 13 neuspjelih pokušaja, 14. pokušaj urodio je plodom, uprkos tome što je Sandrino okruženje već izgubilo nadu da će ishod biti pozitivan.
– Ta 14. oplodnja bila je potpuno ista kao i prethodne, možda je bila opuštenija i možda je bila malo ležernija. Ono što je bilo drugačije je to da apsolutno niko nije znao da smo otišli na vantjelesnu oplodnju. Jer, zaista je bilo potrebno mnogo snage da prelomimo i za tu 14. Nakon 13. bnam je bilo potrebno dosta snage da ponovo krenemo i onda smo rekli ” Ajde samo još ovaj put”. Jedva sam supruga ubjedila, on više nije htio, svi su izgubili volju oko nas, osim mene – svi su se pomirili da mi nećemo biti roditelji, objasnila je Sandra.
Ona je isakla i da je najveća nada bila položena u prvu vantjelesnu oplodnju, te da su bili ubjeđeni da će uspjeti, međutim, to se nije desilo.
– Najteže mi je bilo kada se posle 10. vantjelesne oplodnje desio uspjeh, a onda nakon toga spontani pobačaj u 11. nedjelji. To nam je bio najteži trenutak koji smo imali.
Suze su obilježile Sandrin proces vantjelesne oplodnje, ali ona nije odustala.
– Teško je pitanje kroz šta sam sve prošla. Bilo je svega, zaista svega. Mnogo operacija, zahvata, pregleda, analiza. Izračunala sam da sam bila više od 60 puta u totalnoj anesteziji, što zbog aspiracija jajnih ćelija, što zbog različitih zahvata. Mnogo embriotransfera. Mnogo embriona, dobrih, loših… Mnogo nade, mnogo suza. Previše suza zaista, rekla je ona za Telegraf.
Najveća želja joj se ipak ostvarila, ostala je trudna!
– Taj strah i neizvjesnost pratili su cijelu trudnoću. Neprekidno sam razmišljala o tome samo da sve bude u redu, da izguram do kraja. Trudnoća je bila visokorizična sve vreme. Skoro tri mjeseca sam ležala u bolnici Narodni Front, ali zaista uz pomoć osoblja bolnice, kao i uz profesora Željka Mikovića. izgurala sam trudnoću do kraja. Tako da je saznanje da sam trudna donijelo mnogo straha i opet brige. Ništa nije išlo glatko, ali je sve vrijedilo – kaže ona.
Iako tih devet mjeseci ne pamti kao najveću sreću, ona joj je došla čim se porodila. Njena Ljubica.
