Sve je više umrlih od COVID-19, ali i onih koji su uz svoje roditelje morali i na pregled i u bolnicu, a sada su prepušteni sami sebi. Ne znaju da li imaju prava da se testiraju, da li i koliko treba da ostanu u izolaciji, a suočavaju se i sa scenarijom da su im članovi porodice preminuli u drugom gradu, pa sve troškove transporta tijela moraju da nadoknade sami.
Svakih 10 minuta na Infektivnu kliniku u Beogradu stiže vozilo saniteta. Ti pacijenti imaju prednost. Ostali čekaju ispred. U koloni automobila prošlog ponedjeljka bila je i Jasna Đokić, prvo sa ocem.
“Tu je bila još gomila ljudi, svi su sjedili po kolima. Došli smo oko 21 sata, on je primljen oko 6-7 ujutru sa upalom pluća dijagnozom i dobija da bude prebačen u Nišku Banju u Radun”, priča Jasna Đokić.
Jasnin otac u Niškoj Banji je bio samo jedan dan i noć, telefonom im je rekao da je smješten i da se ljekari o njimu brinu. To je bilo 2. decembra.
“On je bio sretan, sutradan kad smo ga zvali nije se javio i onda smo dobili informaciju da je preminuo 3. decembra, večer u četvrtak je preminuo”, kaže ona.
Porodica Đokić se suočava sa situacijom koja im do tada nije bila poznata, jer niko nije govorio šta se dešava sa pacijentima koji su iz Beograda, a umru od COVID-19 u nekom drugom gradu.
“Limeni sanduk koji je 14 hiljada, pa običan sanduk, pa dolazimo do toga da treba da platimo troškove prijevoza, kada pitamo zašto, jer mi nismo htjeli da on ide iz Beograda, kažu da nemaju ništa sa tim što je i realno. Transport od Raduna do kapele u Kliničkom centru taj trošak i trošak do Beograda što je 35 hiljada”, kaže Jasna Đokić.
U organizaciji sahrane Jasna ponovo mora ispred Infektivne klinike, ovog puta zbog majke koja je dijabetičar i koja, također, ima koronu.
“Zvala sam supruga da dođe da me zamijeni, jako je teško da ostavljate djecu. Sad je mama, tata je još bio živ. Sanitet je došao u pola tri popodne, sad vi vidite od devet uvečer, odnosno od sedam do pola tri ona nije jela, nama niko nije izašao da nas pita kako su ti pacijenti”, navodi ona.
Red ispred Infektivne klinike se ne prekida od marta ni danju ni noću. Sada nema razdvajanja bolesnih od zdravih, to nije moguće.
“Može neki toalet da se postavi ispred za ljude koji su zdravi, možda neke lampe. Ima ih toliko po kafićima, ima neki šator, al’ tamo je ledeno, tamo je gradilište, ljudi su parkirani jedni drugima, kola u kola, griju se, mnogo je teško i strašno i onda ne znam da li je pukao sistem i kako izgleda kada nije pukao”, kaže ona.
Jasna i njen suprug bili su cijele prošle sedmice u kontaktu sa koronom, po ambulantama i bolnicama. Niko im nije predložio ni testiranje ni izolaciju, ne znaju da li su zaraženi, ali znaju da moraju da sahrane Jasninog oca i sve sami organizuju.
“Oni ne mogu tamo sami ni sekund da budu u kakvom su stanju, a vi treba da se vratite svom domu, svojoj djeci, u ovakvom trenutku i šta sad?”, pita se ona.
