U svijetu mobilnih telefona, s vremena na vrijeme, desi se da neki brend koji nije usko povezan sa ovom branšom poželi da napravi mali “Izlet”. Nekad se to završi dobro, nekad loše, a nekad jednostavno ne znamo šta bismo rekli. Evo nekoliko neobičnih pokušaja raznih brendova.
Marshall London
Marshall je najpoznatiji po gitarskim pojačalima, mada proizvodi i drugie audio uređaje. Ipak, 2015. godine, Marshall je napravio Android telefon.
Marshall London je bio drugačiji od većine telefona jer je imao dva ulaza od 3.5 mm. Oni mogu da se koriste kao “output”, odnosno da i vi i još jedna osoba istovremeno ubacite slušalice i slušate muziku, ali i kao “input”, što je posebno zanimljivo.
U jedan priključak možete priključiti gitaru, a u drugi slušalice. Takođe biste mogli da priključite i odgovarajući mikrofon u jedan od portova. O moćnim zvučnicima da i ne govorimo.
Kao muzički mini-uređaj, Marshall London je bio prilično impresivan. Kao Android telefon, baš i ne. Imao je IPS LCD ekran od 4.7 inča, rezolucije 720p, a pokretao ga je Snapdragon 410 čipset sa 2 GB RAM-a i 16 GB prostora za skladištenje.
Ono što je zaista loše jeste cijena – za 585$, mogli ste da nabavite mnogo bolje telefone. Sa druge strane, čak ni telefoni danas (bez nekih dodaaka) ne mogu ono što je Marshall London mogao.
Ulysse Nardin Chairman
Za Ulysse Nardin sigurno niste čuli, ukoliko niste upoznati sa luksuznim mehaničkim satovima švajcarske proizvodnje. Ova kompanija ima višedecenijsko iskustvo u izradi automatskih satova, odnosno mehaničkih satova koji se namotavaju “skupljajući” energiju od pokreta vašeg zgloba.
To su pokušali da prenesu i na telefone.
Sa zadnje strane telefona nalazila se neka vrsta tega, koja se rotirala dok se krećete sa telefonom u ruci ili džepu. Na ovaj način, trebalo je da se produži trajanje baterije. Kako – nemamo pojma, a izgleda ni proizvođač, jer, naravno, ovo nije uspjelo.
Međutim, pitanje je koliko je Ulysse Nardin Chairman i bio zamišljen za pravu upotrebu. Baš kao i satovi ove kompanije, svi telefoni su ručno sastavljeni, prateći stroge smjernice za kvalitet, pa je vjerovatnije da im je namjena bila samo marketinške prirode.
Osnovni model imao je početnu cijenu od nevjerovatnih 14.000$ a išla je i do 100.000$ ako želite da se u telefon ugradi više od 3.000 ručno rezanih 17-karatnih dijamanata – proces koji traje preko 700 radnih sati, što dovodi do čekanja od sedam mjeseci na telefon.
Što se tiče samog uređaja, Ulysse Nardin Chairman bio je prilično fin za model iz 2009. godine. Imao je tačskrin od 2.8 inča, kameru od 5 megapiksela, Wi-Fi i čitač otiska prsta (prvi iPhone sa čitačem otiska prsta bio je 5S iz 2013. godine).
Puma Phone
Proizvođač je zapravo bio Sagem, koji je imao mnogo više ekološki pristup produžetku trajanja baterije – ovaj telefon je imao solarni panel na poleđini. Jedan sat punjenja trebalo je da bude dovoljan za 30 minuta reprodukcije MP3 muzike, ili za 30 SMS-ova.
Ipak, solarni panel nije radio toliko dobro kao što je bilo zamišljeno. Zapravo, gotovo da nije radio uopšte.
Ovaj telefon izašao je 2010. godine, i imao je ekran dijagonale 2.8 inča, uz rezoluciju od 240×320 piksela i kameru od 3.15MP. Nije imao Wi-Fi, ali je imao GPS prijemnik, kao i Bike Tracker i Run Tracker, plus brojač koraka. Kao što biste očekivali od telefona marke Puma, fokus je bio na vježbanju i sportu.
Takođe, imao je i aplikacije kao što su Facebook, Twitter, Flickr i YouTube, kao i slabašnu prednju kameru. Nije loše za telefon od 450$, reklo bi se.
Adidas miCoach
Rivalstvo između braće Dassler nije ograničeno samo na sportsku opremu. Godine 2008, Samsung F110 je predstavljen bod brendom Adidas miCoach.
Mogao je da se poveže bežično sa senzorom koraka ili Adidas mjeračem pulsa. Softver miCoach je imao sve što vam je potrebno da unaprijedite vježbanje, dajući vam savjete i analiziranjem vaših parametara, prenosi GSM Arena.
Podaci su mogli da se sinhronizuju sa računarom, a odatle sa internet stranicom gdje ste imali još više opcija.
Danas su pametne narukvice i satovi preuzeli većinu ovih funkcija, ali je Adidas miCoach bio jedan od rijetkih pokušaja povezivanja tehnologije i vježbanja na ovaj način te, sada već davne, 2008. godine.
Vodafone 555 Blue
Vodafone 555 Blue je bio Facebook telefon – doslovno, jedva da ste mogli nešto drugo da uradite, osim da se povežete na Facebook i obavljate pozive. Imao je QWERTY tastaturu, a dugme sa logom Facebooka vodilo vas je direktno na ovu aplikaciju.
Odatle ste mogli da napišete Facebook status, pošaljete nekome poruku ili objavite fotografiju (telefon je imao i kameru od 2MP). Ekran nije bio na dodir, a nije bio ni smartfon, ali ste mogli da instalirate posebnu Java aplikaciju koja je sadržala neke video-igre.
Naravno, mogli ste putem internet-pregledača da pristupate raznim stranicama, ali ovo je bilo bolno sporo i beskorisno.
S druge strane, u prilog mu ide cijena – koštao je oko 65$, što je bilo jeftino i 2011. kada je izašao, a i danas je.
