Iza sebe ima stipendiju i godinu dana studiranja u Americi, divne prijatelje i porodicu čija ljubav joj greje dušu. Pored svega toga, Ivana ima i depresiju.
– Pred vama stojim kao majka, ćerka, sestra, prijateljica, nečija ljubav i kao neko ko živi sa depresijom više od 10 godina. Želim da znate da depresija pogađa sve slojeve društva, od bogatih do siromašnih, od uspešnih do manje uspešnih, od školovanih do neškolovanih, od lepih do ružnih. Depresija ne bira i nije nikakav bauk. Ali stigma koju nosi reč ,,depresija” je mnogo veća nego što je samo prihvatanje bolesti – priča Ivana.
Ivana Veljković Foto:Dušan Milenković / Ringier
Depresija nije bolest slabih i bezvoljnih ljudi
Lakše je, kaže, razumeti bol kad vidite ranu, ali kad je ta bol u vašoj glavi, ljudi vrlo brzo stiču utisak da je to bolest koje se treba stideti, o kojoj ne treba govoriti.
– Jedna od najvećih zabluda jeste da je depresija bolest slabih i bezvoljnih ljudi, kao i da se možeš tek tako otrgnuti od nje. Polomljenu nogu ne lečite sami, zašto onda mislite da je mentalna bolest nešto iz čega se tek tako možete osvestiti? Ali upravo je to nešto s čim se najčešće srećem kad kažem nekome da imam depresiju. „Ali ti si tako jaka osoba; ali ti možeš sve; ali ne ide mi uz tebe, ali…“. Depresija je bolest, nije ničiji izbor, pa ni moj.
Mislila sam da se o tome ćuti
Ova mlada žena se sa depresijom sreće od tinejdžerskih dana, pa preko fakulteta i smrti oca, do problematične trudnoće, koju je provela u bolnici, rođenja bebe s malom kilažom, traženja posla…
– Depresija je prisutna kako u radosnim, tako i u manje radosnim momentima u mom životu. Ona ima razna lica. To je, rekla bih, život bez življenja. Kad postojiš, a ne živiš, kao da si u večitoj izmaglici. Kad se stalno iznova pitaš: ko sam, šta sam, da li sam dovoljno dobra, da li sam dovoljno dala, dovoljno volela, dovoljno se žrtvovala…
Iako su joj lekari godinama predlagali stručnu pomoć, ona ju je odbijala, vođena mišlju da se o tome ne govori, da treba da stisne zube i da sama prevaziđe sve što je muči.
– Nakon dosta godina, ponovnih padova, pristala sam na pomoć. Shvatila sam da živeti bez osećanja nije život. Da depresija zahteva vreme, rad na sebi, psihoterapiju, a ponekad i lekove.
Razgovor sa stručnjakom pomaže
Ona kaže da moramo biti svesni da je depresija bolest kao svaka druga, samo mnogo podmuklija jer često se ne vidi golim okom.
– Srećom, ja sam prelomila i započela s lečenjem. Uradila sam to tek onda kada sam osetila da sam na kraju puta da je to poslednja slamka spasa, pristala sam da odem i da porazgovaram sa stručnjakom. Neverovatno je da razgovor može da vam skine kamen sa srca, da shvatite da je u redu da plačete, da padnete, ali i da ponovo ustanete i nastavite da se borite. Sa depresijom se živi, ona ne mora da kontroliše vaš život. Ona dolazi i odlazi… Istina, svaki put ostavlja sve veći trag i pravi ožiljke na našoj duši.
Obožavam da se smejem
Iako i dalje bude sivih i teških dana, Ivana se trudi da se što više smeje, da se druži, da vodi sina u vrtić, pleše uz latino ritmove, trenira kik-boks…
– Depresija je doživotna borba, a ja danas stojim pred vama kao borac, kao neko ko živi s depresijom, idem redovno na REBT terapiju, pijem lekove i posećujem psihijatra. I kao žena i kao majka koja ima još milion snova i planova.
ZENABLICRS/PRESS
