Pandemija korona virusa, koja je pogodila čitav svijet, traje već duže od godinu dana, a njene posljedice su brojne, možda čak i nemjerljive. Ekonomski, socijalno, psihološki, nema pojedinca koji bar na neki način nije pogođen.
Potpuno ili djelimično zaključavanje u jednom momentu je za mnoge značilo to da su ostali sami, bez društva, bez fizičkog kontakta sa drugom osobom, bez bilo kakve osobe u okruženju.
Da usamljenost i nedostatak dodira mogu biti veoma frustrirajući, potvrđuje i psiholog Zoran Musterović.
– Usamljenost može biti veoma frustrirajuća ,jer smo u suštini navikli da imamo kontakte, profesionalne, prijateljske, poslovne i svaka izolacija nas dovodi do frustracije i do toga da ne znamo kako da se nosimo bez neke potrebe koju smo navikli da zadovoljavamo – kaže Musterović .
Ipak, on napominje da i od same osobe zavisi koliko dugo je u stanju da trpi takve frustracije i objašnjava da dugo trpljenje može da dovede i do nekih dubljih frustracija, pa i do depresije.
“Nedostatak dodira je kao glad”
Nedostatak dodira može se uporediti sa glađu ili žeđu, Dugotrajna stanja izolovanosti mogu da dovedu do iscrpljenosti organizma. Bliskost je ljudska potreba, a čovjek nije biće koje samostalno može da ispuni sav svoj potencijal.
– Izolovani ljudi ostaju uskraćeni za fizički kontakt, za odnos i razmjenu emocija koja postoji sa drugim ljidima. Od drugih ljudi mi dobijamo i povjerenje i podršku, dodir, stvari koje nam znače, dok u usamljenosti ostajemo bez svega toga – kaže Musterović i dodaje da je dodir je kao i svaka druga glad, pa nedostatak istog može dovesti i do iscrpljivanja organizma.
– Ako ste gladni, a ne jedete, organizam počinje da troši svoje zalihe. U nekom trenkutku dođe i do toga da zaliha više nema – kaže on.
Da li su samci više usamljeni?
Ipak, postoji mišljenje da bi izolacija i nedostatak dodira mogla teže da padne samcima. Sagovornik to demantuje:
– Oni koji su izabrali da žive sami već su navikli da vrijeme provode bez drugih. Ukoliko je to njihov izbor koji odgovara njihovoj ličnosti jer su možda i zatvoreni i nemaju potrebu da budu uvek u društvu, to je za njih potpuno u redu. Nije tačno da su ovakvi samci najugroženiji.
Musterović dodaje da su ljudi, takozvani introverti, koji imaju izraženu potrebu za druženjem i dinamikom više pogođeni situacijom prinudne izolovanosti i da u ovu grupu spada i većina mlađih ljudi.
Neodstatak fizičkog druženja nadoknađuje se alternativnim sredstvima odnosno virtuelnim kontaktima, a činjenicu da to jednostavno nije dovoljno, objašnjava i veliki broj virtuelnih prijatelja.
Dodir može da ublaži stres i bol
Postoje brojna istraživanja u kojima je utvrđeno da se nedostatak dodira povezuje sa većom anksioznošću.
U posebno stresnim situacijama, gubitak bliske osobe recimo, više dodira sa drugim ljudima nam pomaže da se bolje nosimo stresnom, a posebno pomaže u ublažavanju efekta hormona stresa – kortizola.
