Sumnjali su, kaže, da je Karadžiću bilo dojavljeno da se sprema hapšenje, i zato su morali krenuti u akciju. “Pošto je u autobusu bilo još ljudi, naglasio sam da to moramo da uradimo tako da nema povrijeđenih i žrtava”, sjeća se Vukčević. Jedan od pripadnika Bezbednosno-informativne agencije (BIA) je bio među putnicima u autobusu. “On nas je izvještavao da je Karadžić sjeo, da kod njega nema nikakve panike i da mirno posmatra putnike oko sebe – kao da je znao da će biti uhapšen.
Dvojica mladića sjede u uglu “Lude kuće”, malog lokala ušuškanog ispod krošnji novobeogradskog bloka 45.
Na kariranom stolnjaku nekoliko je pivskih flaša, a na zidu iznad portret muškarca u uniformi.
“Slučajno sam prolazio biciklom kroz rodno mjesto ovog tipa”, kaže Maks sa Novog Zelanda, pokazujući na fotografiju Ratka Mladića, bivšeg generala Vojske Republike srpske, osuđenog pred Haškim tribunalom za genocid i zločine protiv čovječnosti.
Koji metar dalje, na centralnom mjestu na zidu, vise slike Radovana Karadžića, njegovog komandujućeg, također osuđenog na doživotni zatvor zbog genocida i zločina počinjenih tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Upravo je on učinio da “Luda kuća” postane svjetski poznata – tokom dulje od dvanaest godina skrivanja od Haškog tribunala, uglavnom pod lažnim identitetom “doktora Dragana Dabića”, često je dolazio u taj lokal, gdje je ponekad svirao gusle dok ga, navodno, niko među gostima nije prepoznao.
Optužnica protiv Karadžića podignuta je 1995. godine, a godinu dana poslije, podnosi ostavku s mjesta predsjednika Republike srpske.
Uhapšen je 21. jula 2008. godine.
“Šta je prva stvar koje se sjetim kad pomislim na to? Olakšanje, jer je uspješno završen vrlo delikatan i opasan posao”, kazao je za BBC Vladimir Vukčević, tada prvi čovjek Akcionog tima za hapšenje i lociranje haških bjegunaca.
Novinari iz čitavog svijeta odmah su se sjatili u Beograd, obilazeći, između ostalog, i mjesto gdje je vrijeme provodio jedan od najtraženijih ljudi na svijetu za kojim je bila raspisana i nagrada vrijedna pet miliona dolara.
“Dolaze i dalje ljudi, pitaju da li mogu da slikaju”, kaže konobar.
“Što da ne, slikajte, baš me briga.”
KAKO JE UHAPŠEN KARADŽIĆ?
Vukčević ističe da je akcija hapšenja bila “vrlo delikatna”.
“Držali smo ga pod prismotrom, pratili njegovo kretanje i jednog dana je s torbama krenuo negdje, ka gradskom prijevozu.
Ušao je u autobus koji ide u smjeru (beogradskog naselja) Batajnice.”
Sumnjali su, kaže, da je Karadžiću bilo dojavljeno da se sprema hapšenje, i zato su morali krenuti u akciju.
“Pošto je u autobusu bilo još ljudi, naglasio sam da to moramo da uradimo tako da nema povrijeđenih i žrtava”, sjeća se Vukčević.
Jedan od pripadnika Bezbednosno-informativne agencije (BIA) je bio među putnicima u autobusu.
“On nas je izvještavao da je Karadžić sjeo, da kod njega nema nikakve panike i da mirno posmatra putnike oko sebe – kao da je znao da će biti uhapšen.
Pratili smo ga, pratili, pratili, i u jednom momentu sam rekao Mikiju (Rakiću, savjetniku tadašnjeg predsjednika Srbije Borisa Tadića) – ‘nećemo da čekamo da izađe, nego ćemo da zaustavimo autobus i krenemo u akciju’. Tako je i bilo.”
Autobus je presretnut, agent BIA prišao je Karadžiću i “upozorio ga da ne pravi nikakve probleme, da ne bježi ili pruža otpor.”
“On je to vrlo disciplinirano podnio, da ne kažem hladnokrvno”, kaže Vukčević.
U medijima je tokom godina bilo dosta špekulacija da Karadžić zapravo nije uhapšen 21. jula, već tri dana ranije – u petak.
Međutim, Vukčević to negira.
“Ne, ne, ne, sve se dogodilo tog dana”, ističe.
Karadžić je odmah po hapšenju sproveden u BIA, pa u Tužilaštvo za ratne zločine, gdje je utvrđen njegov identitet.
Vukčević kaže da je transformacija nekadašnjeg lidera RS bila “holivudska”.
“On je, inače, dosta živahno hodao”, prisjeća se.
“Međutim, tada je pustio kosu i bradu i vukao nogu kao da ima štule – potpuno je promijenio ponašanje.”
Ništa nije htio da pije, samo vodu.
“Tu noć tražio je da ga ošišaju i odmah je bio onaj stari Karadžić… Išao je brzo i potpuno se vratio u svoju ličnost”, kaže Vukčević.
PROTEST
“Dvoje stranih turista s ruksacima na leđima preneraženo je gledalo početak Knez Mihailove ulice, prepune policije pod punom opremom za razbijanje demonstracija.”
Tim je riječima Momir Turudić, novinar Vremena, tog jula 2008. godine, opisao proteste koji izbili u centru Beograda poslije hapšenja Radovana Karadžića.
“Situacija je djelovala poprilično nadrealno””, sjeća se Turudić.
“Novinarski gledano, prva vijest o tome izazvala je veliko uzbuđenje u redakciji i groznicu da li ćemo stići da temu obradimo na vrijeme”, kaže.
Turudić je ubrzo iz redakcije Vremena izašao da vidi šta se dešava na ulicama.
“Iako je sve djelovalo kao medijska bomba, sve je bilo normalno, nije se dešavalo apsolutno ništa”, kaže.
“Išao sam od Beograđanke prema Knez Mihailovoj, kada se iz daljine čulo skandiranje, koje je postajalo sve jače što sam bio bliži Palati Albanija.”
Tamo je zatekao veći broj policajaca.
“Tu sam video turiste iz teksta, ništa im nije bilo jasno.
Bilo je dosta policije, čulo se skandiranje, nekoliko mlađih momaka ležalo je na stomaku, s lisicama na rukama… Ali nije bilo baš toliko ljudi”, navodi.
U narednih nekoliko dana, na beogradskim ulicama je zbog hapšenja Karadžića bilo dosta protesta i sukoba demonstranata i policije, a nekoliko je novinara povrijeđeno.
Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja u kojoj su tada na visokim pozicijama bili aktuelni predsjednik Srbije Aleksandar Vučić i njegov prethodnik Tomislav Nikolić, organizirala je 29. jula demonstracije u kojima je povrijeđeno 46 ljudi.
Među njima je bio i demonstrant Ranko Panić, koji je umro od posljedica povreda nekoliko sedmica poslije.
Protesti su utihnuli ubrzo nakon izručenja Karadžića Međunarodnom tribunalu za ratne zločine u Hagu.
Turudić kaže da je glavni utisak Karadžićevog hapšenja bio da se konačno dogodilo nešto što su svi dugo očekivali.
“Predugo je sve to trajalo”, kaže.
Zbog čega?
Vukčević navodi da je Karadžić dobro skrivan i da je pitanje “ko mu je dao takvu logistiku”.
“Ništa od toga ne bi bilo moguće bez veze sa vlašću”, smatra.
Ipak, niko za to nije osuđen.
“Miki Rakić poslije je vršio pritisak na mene da procesuiramo neke ljude – da ih utamničimo, kako je govorio – ali nismo mogli jer nije bilo dokaza.”
“Tako da su izvukli neki za koje smo znali da su to radili”, kaže.
“LUDA KUĆA”, 13 GODINA KASNIJE
“Zbog čega smo ovde? To je dobro pitanje”, kaže uz osmijeh 23-godišnji Džesi iz Holandije.
“Djelovalo mi je kao interesantna i neobična stvar za uraditi u novom gradu”, dodaje Maks.
Džesi navodi da u Beogradu ima dosta prijatelja i da mu se često vraća.
“Interesuju me politika i historija regiona”, kaže ovaj mladić plave kovrdžave kose.
Dodaje da dobro zna šta se sve dešavalo na ovim prostorima tokom 1990-ih.
“Stopirao sam širom Balkana i na taj način obišao sve zemlje bivše Jugoslavije, pa sam imao priliku da čujem dosta različitih perspektiva o ratu”.
Kako kaže, nema problem da bude “u nečijem položaju, ali da ne bude dio toga”.
“Zbog toga mi ne smeta da popijem piće na ovakvim mjestima”, kaže i pokazuje rukom na fotografije.
Osim Mladića i Karadžića, inventar lokala čine i slike ruskog predsednika Vladimira Putina, kao i Moamera Gadafija, nekadašnjeg predsednika Libije.
Muzike nema, kao ni mnogo gostiju – njih su dvojica jedini u lokalu.
“Zanimljivo mi je da budem na mjestu koje ima neobičnu perspektivu na određeno pitanje”, kaže Maks.
On je u Beograd došao prvi put i to biciklom iz Bosne, kada je, kako kaže, primijetio koliko se pogled na rat mijenja u zavisnosti od mesta u kojem se nalazite.
“Iako sve ovo nije u skladu s mojim stavom, zanimljivo mi je da vidim da postoji”, dodaje.
ŠTA DALJE?
Turudić ocjenjuje da je “potpuno opalo interesovanje za priče o Karadžiću i Mladiću”, koji se spominju “samo za godišnjice hapšenja i suđenja”.
“Poslije pada Miloševića, stalno je pumpana priča da Srbija mora da uhapsi haške optuženike i kada su uhapšeni, to je bila prava medijska bomba”, kaže.
“Tada je pumpana priča o i ratu u Bosni i Hercegovini, o Hagu, ali te teme nimalo ne interesuju mlađe generacije.”
Osim toga, dodaje, sve je manje i onih koji se sjećaju šta se tada dešavalo.
“Kod njih je taj diskurs ostao – ko je vjerovao da je Karadžić to što jeste, on vjeruje i dalje, ko nije, ništa mu se nije promijenilo.
“Dolaze mladi koji o tome ne znaju nimalo ili malo, a prije svega ih to ne zanima.”
Međutim, nekoliko kilometara od “Lude kuće”, ispred palačinkarnice “Pinokio” u Zemunu, gdje desetak ljudi čeka na red, Karadžić je i dalje prisutan.
Na dnu menija piše – Radovan Karadžić 1, Radovan Karadžić 2.
Koliko dugo prodaju te palačinke?
“Odavno”, kaže radnica kratko.
“Ima sve u izlogu”, dodaje.
U izlog objekta zalijepljen je tekst iz novina, objavljen 2008. godine, nekoliko mjeseci poslije Karadžićevog hapšenja.
Milan Petrović, jedan od vlasnika palačinkarnice, kaže u tom tekstu da je Karadžić kod njih često jeo, što su shvatili tek posle hapšenja.
Palačinke “Radovan Karadžić” ubrzo su probali Džesi i Maks.
“Intrigantno mi je da postoje palačinke koje se tako zovu, ali ne bih volio da nešto slično vidim na Novom Zelandu”, kaže Maks.
Kako veli, razumije da je historija veoma kompleksna, ali “niko ne bi trebalo da slavi ljude koji su činili užasne stvari”.
Kako do pomirenja?
“Potrebna je komunikacija i vrijeme… Ponekad mnogo vremena.”
KAKO JE ZBOG KARADŽIĆA UHAPŠEN TOLIMIR
“Imali smo informaciju da se Karadžić nalazi na Novom Beogradu, u Ulici Jurija Gagarina.
Dobili smo informaciju da je na tom i tom spratu i zgradu smo stavili pod opservaciju.
Međutim, preko dana je ispred zgrade bilo veoma živo, a uveče su penzioneri igrali šah i zbog njih nismo mogli neopaženo da uđemo.
Tako smo počeli da pratimo izvještaje o vremenu i vidjeli da će jednog dana biti provala oblaka.
I stvarno tako bude – padne kiša, penzioneri odu kući i mi krenemo.
Upali u stan i vidimo čoveka, misleći da je to Karadžić.
‘Polako, braćo, ja sam Srbin’, kaže on.
Ali to nije bio Karadžić, već Zdravko Tolimir, prvi bezbjednjak Republike srpske i drugi čovjek iza Mladića, koji je također bio u bijegu.
Tolimira smo tada uhapsili.
I šta se dešava – on ide u pritvor, ali tu noć ga nisu doveli u Ustaničku.
Dolazi ujutru Karla del Ponte (glavna tužiteljica Haškog tribunala u to vreme) i kaže: ‘Kakva je ovo svinjarija, kakav je ovo cirkus.’
‘Ne znam o čemu se radi’, odgovaram.
Štampa je objavila da je Tolimir uhapšen u Bosni i Hercegovini.
‘Zašto ste ga prebacili, zašto pravite cirkus’, kaže ona.
Te noći je prebačen čamcem preko Drine i oni ga uhapse.
Zovem Mikija (Rakića) da vidim šta se dešava, on kaže ‘Rade Bulatović (nekadašnji šef BIA) napravio svinjariju, naredio da ga prebace’.
Zovem Bulatovića.
‘Šta si to uradio?’
‘Naređenje.’
’Ma kakvo naređenje, bre, šta je tebi. Čije naređenje?’
’Od premijera (Vojislava Koštunice)’”, opisao je Vladimi Vukčević, nekada prvi čovjek Akcionog tima za hapšenje i lociranje haških bjegunaca, okolnosti pod kojima je uhapšen general Vojske Republike srpske Zdravko Tolmir.
(Tekst je objavljen 2021. godine na portalu “BBC NEWS na srpskom”)
