TV lice Zvezdana Stojaković sinoć je nakon gostovanja prof. dr. Enre Suljić na Face tv-u, na svom Facebook profilu podjelila sjećanje na porod u KCUS-u i opisala do u detalje kako je to izgledalo.
Povod za to bila je tvrdnja Suljić da KCUS posluje pozitivno: “Evo saznah sada od gošće u Centralnom dnevniku da je klinički centar u plusu, pa evo da se sjetim kako, pa fino, preko naših ledja”, napisala je Zvezdana na svom profilu i podijelila sjećanje na prljave krevete, čaršafe, i sve što je morala sama kupiti.
Prenosimo blog u cjelosti:
Porodila sam se 14. septembra i od tada pokušavam da napišem svoje iskustvo, da podijelim s vama sve, od prve kontrole u 34. nedjelji trudnoće do samog izlaska iz porodilšta.
Kada sam „planirala“ porođaj, znala sam da će suprug i ovaj put biti sa mnom na porodu, barem smo tako mislili dok nam nisu rekli da to više nije moguće, ali da se ne zna zašto. Uh, tu se već iznerviram razmišljajući što li to sada ne može?! Počnem ja praviti druge opcije, ajde ako se ne porodim na „Jezeru“, onda ću u Opštoj bolnici, ali „moj“ doktor ne radi tamo. Nekako ja svarim to da suprug neće biti sa mnom i već počinjem psihički da se pripremam. Eto, taman mi se to sleglo, „svarila“ ja da neće biti sa mnom, kao opustila se ja i sada samo čekamo, kad malo sutra u 34. nedjelji mene „nešto“ zaboljelo, neki pritisak, neko žuljanje, kontam garant nešto nije OK, kažem suprugu – idemo mi na kliniku, ovo nešto nije OK. Dolazimo mi gore, prazno, mi i jedna romska porodica doveli maloljetnu trudnicu koja se, jadna, mora poroditi jer nešto nije OK. Čekamo mi, izlazi sestra, kaže – imate li uputnicu – mi u šoku – kakvu uputnicu, 23 sata je i trudna žena ima bolove. Kaže – morate platiti! A mene je tu već sve prestalo, niti ima pritiska, niti šta boli, pitam ja koja je solucija? Kaže da imate uputnicu iz Hitne mogli biste, e pa, ekstra, idemo do Hitne, kaže mi suprug – ma, daj platit ćemo da se ne vraćamo, ma jok, ja uporna. Odemo do Hitne, odmah nam daju uputnicu i vratimo se mi na kliniku, da ne dužim, ovo i nije tako bitno. Ulazim ja na pregled kod doktora koji je jako ljubazan, kaže da prvo uradimo CTG, i odlazim sa sestrom u prostoriju pored. Spuštam suknju, i liježem na „krvavi“ krevet, odnosno čaršaf, onako isprepadana i sva fuj, grčim zadnjicu kao kada prelazim preko rupe automobilom. U tom trenutku molim se da je sve OK i da ustanem što prije. Snimim CTG, sestra kaže – nemam papira za gel da obrišete, ja kontam, pa ajde, sreća nije puno gela, nemam ja ni torbu, ostala kod supruga, zalijepi se suknja za mene, ali eto, rekoh slučajnost.
Vratim se u prostoriju kod doktora, kaže – ja vas moram pregledati vaginalno, ja rekoh – dobro, ako mora. Odem tamo, on otvara rukavice, stavlja ih na ruke, a meni pakovanje od rukavica pod zadnjicu, pakovanje je inače za ženu manje gabaritnu jer meni je stalo pola jedne strane moje zadnjice koja mi i nije jača strana, da se razumijemo.
Nakon toga odlazimo na ultrazvuk, tamo nije krvav čaršaf, tamo ga nema nikako nego lezi na „goli“ krevet i ćuti. Natracka on mene gelom, pregleda, sve OK, posteljica malo starija, sve ostalo oke. Našali se on – je li prvo muško – rekoh –jest – kaže – ostavite broj supruga. Kaže on nemam papira za gel, kaže on žao mi je, izvinite. Šta će, nije do njega, jedino da mi je on dao svoje maramice. Tako prođe moj prvi odlazak u ovoj trudnoći na GAK. Hvala Bogu, sve bilo OK, lažna uzbuna i moja panika standardna. Nažalost, nije to bio jedini put da sam otišla prije porođaja, išla sam stalno na CTG i pregled jer smo morali pratiti posteljicu i plodovu vodu nakon što sam se otvorila 4 cm. Naravno, svaki put sam sjedila na kesi od rukavica, brisala se svojim maramicama, ali me je redovno maltretirala na blagajni jer joj devetka liči na sedmicu pa misli nije mi ovjerena knjižica, sreća pa „zna“ da se trudnicama knižica ovjerava.
Išla sam ja tako na kontrole i sve čekam, evo ga kad ništa, međutim dođe taj 14.9. kada mi doktor reče da ostajem i da ćemo morati da koristimo gel koji mi moramo kupiti, da se razumijemo nije ni povoljan :-). Evo, dok pišem, zaboravih da kažem da suprug ipak može prisustvovati, naravno uz urađene briseve, kako može, ne znam, ali i ne pitam kako sada može, nego ćuti, dobro je.
Bilo je 14 sati, sunce, pravo ljeto koje nismo imali kada je trebalo, stojim ja spremna da ostanem, gužva, sve se žene porađaju danas, pomislih. U hodniku stoji suprug, čeka da se pozdravimo, priča s Nehlom, prijateljicom i bivšom koleginicom, koja je došla da uradi CTG i koja je na kraju ostala sa mnom i porodile smo se skoro pa zajedno.
Nakon što sam se pozdravila sa suprugom, odlazim na odjeljenje gdje su mi aplicirili gel. Trebali smo mirovati dva sata da reaguje, užasno me je boljelo, prave kontrakcije, a ja s jednom divnom ženicom u sobi, ne znam joj ime i baš mi žao, ona je bila možda 20. Nedjelja, morala je da miruje, bila je ljubazna i fina, ne zato što sam joj pojela sve slatkiše, nego stvarno J. Sestre su bile ljubazne, moj doktor najbolji, ne zato što se zove Boris kao moj suprug, nego zato što je pravi profesionalac, voli svoj posao i uvijek je pozitivan. Nakon što sam prekukala ta dva sata, doktor Boris Nikulin me pregleda i kaže – hajmo lagano u salu, s divnom sestrom koja nas je pripremila siđemo u salu. Nije ista kao prošli put, modernija je kao iz „Uvoda u anatomiju“, ali bez duše i bez ljudi, nekako pusto. Legnem ja, upoznam se sa svim babicama i sestrama, sve su bile divne, ljubazne i staložene za razliku od mene koja sam cvilila, vikala, htjela da ustanem, ma boljelo me užasno i više nego prvi put, toliko me boljelo da sam poželjela da se onesvijestim a onda pomislim na malo biće pa mi bude lakše. Mislila sam da ću odvaliti onu šipku stalka što drži infuziju. Dok se ja tako derem i kukam, ulazi doktor da pita za suprugov broj da ga uvedu, ne znam ni kako sam ga izdiktirala. Dolazi on, „maskiran“ kao i prvi put staje pored mene, tačno iznad glave kontam pa je li mi i na porođaju mora da stoji nad glavom, haha. Nakon nekoliko minuta ili sekundi, mada se sve to čini kao vječnost, krene beba da izlazi, babica je bila staložena, davala upute, doktor je stajao i sjećam se da mi je govorio – Zvele, kao cuko i spuštao mi bradu koju sam dizala visoko. Nakon nekoliko minuta beba je izašla, ja sam odahnula, nije me trebalo šiti, sve je bilo u najboljem redu. Babica Jasminka mi je stavila bebu na grudi, mala mrvica plakala je i vilica mu je drhtala, suprug je plakao kao i prvi put.
Tako je prošao moj drugi porođaj, bilo je više bolno nego prvi put. Utisak o klinici je razočaravajući, jedina pohvala za osoblje, stručno, ljubazno i prijatno, sve ostalo katastrofa. Kada sam pitala što ništa nema, kažu vraćaju dugove, pa je li preko naših leđa što radimo i plaćamo državi! Pa, hvala ti, državo, što se brišemo suknjom poslije pregleda, što nakon poroda doručkujemo „ušećereni“ med.
Posebno hvala sestri Selmi koja me je dovela iz sale u sobu, mazila me kao sestra rođena, ona je zmaj, sama ona sa svima nama, jedna zove, druga tušira, treća čeka u porođajnoj sali. Hvala ti, draga ženo, što voliš svoj posao, što te država nije „ubila“ u pojam i nadam se da si imala snage da nakon tog radnog dana odeš sa suprugom u šetnju kako si mu i obećala. ?
