Pratili smo tih dana dešavanja, izbezumljeni, uplašeni, nismo znali šta nas je snašlo, a još manje šta nas čeka.
U Srebrenici stojimo nas četvoro – kćerka Nermina i ja na jednoj, a sin Nermin i muž Ibro na drugoj strani. Ibro i ja šutimo i slutimo najgore, ali ne smijemo da izgovaramo naglas. Meni se niz obraze otkidaju suze, a ne smijem vaz da pustim.
Nermin odnekud vadi maramicu i pruža mi je: “Evo majko. Obriši te suze. Nemoj plakat. Odoh ja sa babom i nemoj brinut neću nove tene obuvati da ih ne poderem.”
Pružam drhtavu ruku, uzimam maramicu, grlim ga uz sebe da mi ne gleda strah u očima i kažem mu – Obuj sine Nermine i poderi ih. Majka će ti kupiti nove kad dođeš u Tuzlu i kad se tamo vidimo.
Pobjegli su kroz šumu za Tuzlu. Nermin je imao nepunih 17 godina. Bio je to zadnji put da sam ga zagrlila živog. Naredni put kad sam ga grlila, bile su to njegove kosti u tabutu 2008. godine.
Muža Ibru sam ukopala 2013. godine. Pronađen je dio kostiju u grobnici Burnice kod Bratunca, ostatak nikada nije pronađen.
Za Press govorila: Ordagić Behija
