Tekst objavljen na srbijanskom portalu “Peščanik”, prenosimo u integralnoj verziji.
Piše: Saša Ilić
Aida Selmanagić, prevoditeljka u bazi Dačbata (holandskog bataljona u Srebrenici 1995), glavna je junakinja filma Jasmile Žbanić Quo vadis, Aida?, koju izuzetno tumači glumica Jasna Đuričić. Ona je ujedno i jedna od majki iz Srebrenice, a njena ženska perspektiva bitno će uticati na interpretaciju događaja neposredno pre i nakon genocida u Srebrenici. Isto tako uticaće i na izmaknuto prikazivanje neprikazivog, samog čina masovnog ubijanja zarobljenika iz ovog bosanskog grada, koji se u nekim ovdašnjim leksikonima danas vodi isključivo kao „važno rudno nalazište boksita“ i mesto „gde je došlo do velikog pomeranja stanovništva“.
Svakako će ovo povesno „pomeranje ljudi“ izvršiti bitan uticaj na „pomerenu“ recepciju filma Jasmile Žbanić u Srbiji, ali i na nametanje teme Jasenovca kao protivteže, o čemu je već bilo reči na stranicama Peščanika. Međutim, ono što će ostati u senci različitih interpretacija, hrišćanske simbolike ili upotrebe dokumenata u fikciji, zapravo je sama Aida koja nosi osnovnu priču od prvog do poslednjeg kadra. Sudbina Aide Selmanagić, jedne od mnogih Srebreničanki koje su izgubile sve muške članove svoje porodice, predstavlja neispričanu žensku priču o genocidu u Srebrenici, koju je Jasmila Žbanić prvi put prenela na film.
Ovaj film stoga ne predstavlja tek još jedno ostvarenja o pomirenju ili rekonstrukciji zločina, zbog čega će mnogi koji su dobro upućeni u dokumenta o ovom istorijskom događaju zapravo prvi put videti i čuti žensku priču o živ otu i smrti u malom gradu u istočnoj Bosni, situiranu između dočeka srećne Nove 1992. i jedne školske priredbe u kino sali doma kulture, desetak godina nakon genocida.
Veza između ova dva udaljena događaja je sama Aida, čije nas zabrinuto ekspresivno lice dočeka na početku, dok nas njen dugi usredotočeni pogled isprati na kraju filma. Između ta dva trenutka u filmu Quo vadis, Aida? odvija se priča o bolnoj i strašnoj transformaciji žene: njene uloge u porodici i društvu, njenog tela na pozornici povesti, kao i njenog glasa u svedočenju i nastojanju da to društvo preobrazi.
Iako na početku filma zatičemo Aidu već uveliko izmenjenu ratom, jedan njen flešbek tokom prve noći sa izbeglicama u bazi Dačbata vratiće nas na doček Nove godine uoči rata kada je vidimo u bekstejdžu neposredno pred izlazak na scenu gde se odvija takmičenje za najlepšu frizuru. Pritom, bend je isključivo sačinjen od muškaraca, dok se budući muški akteri sukoba nalaze u poziciji posmatrača za stolovima doma kulture, gde se servira uobičajeni novogodišnji meni. U realnom vremenu filmske naracije nižu se prizori ubijenih žena ispred dvorišnih kuhinja u Srebrenici (jedna je izrešetana s leđa), zatim scena porođaja u bazi, potom razdvajanje žena od muškaraca pred transport i streljanje. Kasnije, nakon Aidinog povratka u Srebrenicu, uslediće scena identifikacije posmrtnih ostataka, u kojoj ona sa ostalim ženama korača između forenzički obrađenih i raspoređenih ljudskih kostiju. Naposletku, ona odlazi u svoj nekadašnji stan, u kome se sa porodicom nastanio Joka (Emir Hadžihafizbegović), jedan od zločinaca iz Vojske RS.
Aida tom prilikom stupa u kontakt sa ženom srpske nacionalnosti, koja joj predaje torbu sa fotografijama i jedinim sačuvanim stvarima iz prošlog života. Uz veliki napor, Aida će samo njoj saopštiti kratku i zastrašujuću činjenicu o svojoj tragediji, i to tek pošto se pojavi maloletni sin te žene, inače budući Aidin učenik.
Na ovom putu Aida nije sama. U svim ključnim scenama sa njom su i druge žene iz Srebrenice, koje prolaze transformaciju zajedno s Aidom. Druga važna uloga u filmu stoga nije uloga Ratka Mladića, koga Boris Isaković igra uznemirujuće upečatljivo, već lik Ćamile Omanović (Jelena Kordić Kuret) ekonomistkinje i šefice računovodstva neke srebreničke firme, čija će se nit života provući kroz sve bitne narativne tačke filma: doček Nove godine, dolazak u bazu, pregovor sa Ratkom Mladićem, izlazak iz baze i kasniji povratak u Srebrenicu. Ona stoički podnosi ponižavanja tokom pretresa, seksističke komentare Mladića, intelektualno omalovažavanja od strane Aidinog muža, istrajno nosi teret genocida koji se srušio na ženska pleća i ima snage da se vrati u svoj grad. Budući da funkcioniše kao utišana dvojnica Aide, Ćamilin lik raste postepeno da bi se tokom filma konstituisao kao simbol ženske solidarnosti i nepretenciozne intelektualne superiornosti koju muškarci u priči o ratu uglavnom ne pokazuju. Ona kao krhko i poniženo biće dominira u razgovoru s Mladićem, noseći priču u sceni kada nema Aide.
Lik prevoditeljke Aide Selmanagić dosledno je izveden iz njene profesije; ona jezički posreduje između muških zaraćenih strana – srpske i bošnjačke sa katastrofalnom ulogom holandske – da bi tokom vremena postala svesna potpunog izostanka empatije kod muškog sveta koji kulminira genocidom.
Nakon tog trenutka, Aida se okreće od njih i pokušava da potraži empatiju kod svojih sapatnica, ali i kod žena s druge strane. Ne i kod muškaraca, budući da je shvatila da su oni pali na najvažnijem ispitu iz humanosti (neprikosnovenosti ljudskog života, empatije i solidarnosti) i da se tu više ne može pronaći ništa osim nastavka netrpeljivosti. Nimalo slučajno, ona pri susretu sa svojim bivšim učenikom, sada borcem Vojske RS, pozdravlja upravo njegovu majku, dok on preteći pozdravlja njene sinove.
Ovaj zaokret je ujedno i ključna odluka rediteljke Jasmile Žbanić da žensku priču o genocidu u Srebrenici pošalje pre svega ženama s druge strane, koje bi mogle u nekoj bliskoj budućnosti, ukoliko smognu snage za empatiju – što je, kako sugeriše Quo vadis, Aida?, ipak moguće – da pokrenu proces transformacije dominantno muškog odnosa prema prošlosti u posleratnom društvu kojim vlada princip poricanja. Stoga citirano pitanje iz hrišćanske legende, koje je Jasmila Žbanić preinačila u naslov svog filma, zapravo nema mnogo veze s ideologijom i hrišćanskim porukama apokrifa o Svetom Petru, odnosno – ima, ali na potpuno drugačiji način. Naime, Žbanić interveniše baš na tom mestu, menjajući paradigmu (pri)povesti, od muške ka ženskoj, praveći prevrat u odnosu prema prošlosti, pri čemu se više ne računa na nošenje krstova i nova raspeća, već pre svega na povratak u „pomerenu“ postkonfliktnu zajednicu, u kojoj bi trebalo izgraditi novu zajednicu zasnovanu na ženskoj solidarnosti, onakvoj kakva se među ženama rađala u ratu.
Aidin dugi pogled ka kameri i iznad nje, na kraju filma, upućen je kao poziv svima nama da joj se u izgradnji tog sveta pridružimo.
Ovaj izuzetni film Jasmile Žbanić posvećen je ženama Srebrenice i 8.372 njihovih ubijenih sinova, očeva, muževa, braće, rođaka, komšija… Pogledajmo ga bez apriornog negiranja i interpretativnog nasilja, koje već počinje da puni stranice ovdašnjih medija.
