Za PRESS piše: Mustafa Cerić
Nije Bosna čudna zemlja. Čudni su bosanski zemljaci. Kad su van Bosne vole se ká pravi junaci, a kad su u Bosni gledaju se ká nesnošljivi takmaci. Nikad ne znaš u kojem su halu. Drčni Srbi bosanski sanjaju da Bosnu u Srbiju odnesu. Vele, tamo ih jedva čeka Majka Srbija da joj budu biber po pilavu. Svaki dan im Dodik pamet biberi tako da im ćejif srpski naljuti ako bi se nekom od njih, ne daj Bože, Bosna da omili. Ni ruski Lavrov nije znao šta da radi pa u zadnji čas odgodio svoj pohod na Bosnu. I njega bijaše strah da mu Dodik ne zabiberi pamet i pokvari ruski ćejif oko Bosne. Bolje i jest. Neka niko ne dolazi ako ne zna gdje mu je mjesto u Bosni.
Plačljivi Hrvati bosanski hoće-neće da Hrvatsku u Bosnu unesu. Ali ne znaju kako jer im Komšić batali nijjete. Koji nije legitimni Hrvat. A Čović jeste legitiman momak. Zna se i tko mu je i otac i tko mu je mati. Al’ se ne zna šta s Dodikom nasamo zbori. Javno ne zbori svaki dana, al’ kad prozbori čuje se daleko. Najbolje ga razumije Dodik i kad klikne i kad ne klikne da im je pusta želja da se zajedno, ká braća, razdvoje. Samo još ni jedan ne zna tačno/točno ni od koga ni za koga. Dodik bi da ode za Srbiju s Bosnom, a Čović bi da se vrati u Bosnu s Hrvatskom. Jer ne može više da trpi. Kad je u Bosni boluje za Hrvatskom, a kad je u Hrvatskoj boluje za Bosnom. Razapet između dvije „ljubavi“, Čović jako pati. Nije mu lahko. Čovjek nema dva, već samo jedno srce, koje voli svoj vlastiti dom, svoju vlastitu domovinu i svoju vlastitu državu – bosansku.
Bošnjaci hudi su u vječitom strahu šta će biti s Bosnom. Ništa im nije jasno dok čekaju da im neko tamo kaže šta im se dešava u njihovoj avliji. Oči imaju, al’ ne vide; uši imaju, al’ ne čuju; usta imaju, al’ ne govore; pamet imaju, al’ ne misle; brata imaju, al’ ga ne slaze; dom imaju, al’ ga prazne; domovinu imaju, al’ ju ostave; državu imaju, al’ ju predaju. Nije im svejedno kad im Dodik kaže da im je bosanska država „pogrešna“ i „neodrživa“, al’ svoje navike ni za jotu ne mijenjaju. Oni što državu obnašaju za trenutak se nasekiraju, ali brzo ih prođe jer sve opet dođe na svoje. I vuk sit i ovce na broju dok Dodik viče: – Držite lopova!, dok mu se daje da još štošta pokrade iz bosanske države.
Nisu svi jednaki. Ima ih raznih vrsta. Jedni su pametni, al’ im pamet nije upotrebljiva. Drugi nemaju veliku pamet, al’ to što pameti imaju dobro ih služi za dnevnu politiku. A ti Bošnjaci što misle da nam treba pametna nacionalna strategija ne za jedan dan, već za jedno stoljeće neka misle. To je dobro, al’ samo za njihovu veliku pamet. Za malu pamet u Bošnjaka to je preveliko breme za nositi. Treba misliti za današnju nafaku, a sutra šta Bog dadne. Važno je danas preživjeti. Vidiš kakva su vremena. Hvataj se tamo gdje imaš mjesto. Pusti one što povazdan priknadaju o boljim vremenima za Bosnu ako se kaže ovo i uradi ovako. Nema se tu šta misliti o nekoj boljoj budućnosti, već treba grabiti sve što se može danas ugrabiti. Pametni neka pametuju, a mi ovi koji nemamo veliku pamet treba da radimo svoje. Gram vlasti jači je od brda pameti. Nama je od Boga dano da imamo vlasti u Bosni to što imamo. Ne možemo imati više već što imamo. Treba da budemo zahvalni. Ovi što viču da se Bošnjacima otima vlast u tužilaštvu, sudstvu i sistemu sigurnosti nisu u pravu. Ima tu nepravilnosti na štetu Bošnjaka, ali nije se lahko boriti s Dodikom i Čovićem, koji se udružuju protiv Bosne Bošnjaka. Eh, ko je za to kriv treba istražiti. Nije do nas dolje nižih na vlasti da se time bavimo. Naše je da čuvamo to što vlasti imamo ma koliko to bilo. Teška su vremena. Treba nam jedinstvu u bošnjačkim redovima. Toga nam danas najviše fali. Zato se ovi na vlasti čude kako to pametni Bošnjaci ne mogu da shvate da nam treba jedinstvo. Nije važna pamet. Važno je da budemo jedna duša i jedno tijelo. Kao što je to bilo za vrijeme Alije. Ali, Alija rahmeltili, je uvažavao pamet u Bošnjaka. Nije li tako? Jest! Ali Alija je bio Alija. A mi smo ovakvi kakvi jesmo. U strahu, ali izdržat ćemo. Možda bi bilo dobro da pozovemo pametne ljude u pomoć? Možda? Ko zna opet kamo bi nas to odvelo. S tim pametnim ljudima čovjek nije nikad načisto. Mi se ovako dobro međusobno razumijemo pa neka dobacimo dokle dobacimo. Al’ se ne priznajemo ničiju osim našu pamet. Kolika je tolika je. To nam je sudbina!
No, ima jedna vrsta Bošnjaka koji ne pripadaju ni vele-pametnim ni malo-pametnim. Naizgled oni se ni u šta i ni u koga ne miješaju. Oni živi svoj život bez brige i bez straha. Sve će biti onako kao je Bog Svevišnji odredio. Oni nisu ni sufije ni derviši. Oni su Bošnjaci spavača, koji se bude kad se najmanje od njih očekuje. A kad se probude niko ih više ne može uspavati. O tim Bošnjacima bih vam volio pričati, ali nekom drugom prilikom, ako Bog da.
