Ljudi, vrlo često, pobrkaju termine i njihova značenja. Neki, iz pukog neznanja i neukosti. Mnogi, sa namjerom da zamijene teze, zlurado, pa im po potrebi, ista stvar znači jedno, a drugi put, ono, baš suprotno. Razlozi za to su različiti, ali uzrok tome je uvijek iz istog izvora – sopstvene slabosti.
Većina će reći da svako treba da gleda svoja posla, ali kada naiđu na nekoga ko to zaista i čini, uvijek i neizostavno, on neće biti neko ko gleda svoja posla, već će biti – uobražen, hladan, autističan, nezainteresovan.
Zašto? Zato što ljudi vole da čačkaju po tuđoj intimi, ali vole i da se čačka po njihovoj, iako se pretvaraju da ne vole.
Čime bi hranili sujetu kada bi znali da ljude ne zanima ono što oni rade? Zar voajerizam i egzibicionizam sada nisu na vrhuncu svoje moći? Ne znam da li još iko plaća špijune, kada danas, svako može da dođe do raznih podataka o svakom, i to zato, jer su ljudi na to pristali?! Za džab-džabaka.
Dok slažu slagalicu, čeprkajući po onome što se njih ne tiče, ako fale dijelovi, ono što fali, oni će da izmisle. Ima slika da se složi, samo tako. Na šta će to da liči, nema veze. Njima nije bitno šta je istinito, nego da imaju sliku koja se njima sviđa.
Najzabavnije mi je, kada pred njima, tresnem pravu sliku. Da se ne muče. Eee, neće oni pravu sliku. Ima da je docrtaju i tačka. Svako vidi ono što želi, ili što se njemu sviđa, i tu, nema pomoći. Zašto im tresnem gotovu sliku, kada to znam? Rekla sam već. Ludo se zabavljam dok posmatram te izraze lica, pokušaje da nevještim pokretima mijenjaju sliku, i tako se, zamažu kao djeca na času likovnog.
I moja mama je digla ruke. Šta će, jadna žena, ne može ni ona više da pokušava da zabašuri ono što sam rekla (a rekla sam baš ono što sam mislila), riječima: „Nije ona tako mislila“. To je moja mama stalno radila, od kad sam progovorila. Nije žena znala šta ju je snašlo. Bila sam velemajstor da kažem naglas, ono što svi vide, a ćute. I dok se ona pravdala riječima: „Nije ona tako mislila“, ja sam zaprskala do kraja, potvrdno i ozbiljno klimajući čupavom glavom:
– Jesam, jesam, baš sam to mislila.
Postigle smo nagodbu, da šutim, dok me neko nešta ne pita. Samo, to nije baš mnogo popravilo stvar. Znate, ljudi svašta zapitkuju. I onda, grom iz vedra neba.
Nagodba je i danas na snazi. Dok me ne povuku za jezik.
Teglim ja, prošle subote, svježu robu sa pijace, pa nogom, otvaram ulazna vrata u zgradu. Kad, srećem ženu koju znam iz viđenja. Sad, da li ona živi u mom ulazu, ili onom do, ili preko puta, pojma nemam. Ne znam ni kako se zove. Kako god ko shvatio, mene mnogi ljudi zaista ne zanimaju. Eto, ja mislim da gledam svoja posla, a oni misle da sam uobražena i tako to. Još gore je, što oni znaju, da mene uopšte ne zanima šta oni o meni misle, niti me to potresa. O meni ima ko da misli. Nekoliko ljudi, i meni je to više nego dovoljno.
– Oho, komšinice, nisam vas vidjela 100 godina! Viđam vašeg sina, on je već veliki momak. Mislila sam da ste se vi odselili. Jeste dobro?
– Dobro sam, hvala. Kako ste vi? – ne bih je ni pitala, da mi mama nije iskrsla pred očima, sa onim njenim izrazom lica, kako se ponašaju lijepo vaspitana djeca.
– Bože, od kad vas nisam vidjela – prelazila je pogledom preko mene, gore –dole, par puta, kao skenerom – Nisam dugo vidjela ni onog finog gospodina što vas je posjećivao, pa sam mislila…
– Nisam ga ni ja vidjela, vjerovatno isto toliko. Cijenim da vam je evidencija precizna. Ako vam on treba, da vam dam njegov broj? – spuštam one gomile kesa, da mi ne sijeku ruke.
– Aaaaaaa, ne, ne, ja onako – gledala me je zabezeknuto.
– Niste mi rekli, šta ste mislili, što bih se selila iz svog stana? – procjenila sam da zabava može da počne.
– Paaaa – izgledala je kao miš kad upadne u mišolovku, dok sam je gledala podignutih obrva – mislila sam, možda ste se udali. Nemojte se ljutiti, ali ljudi svašta pričaju. Znate kakvi su ljudi? Vi ste dugo sami, a ovako spolja, ne fali vam ništa, pa, eto, ljudi kažu…
– … da mora da mi nešto jako fali, što se ne vidi spolja, kad me niko neće – nastavila sam namjerno umjesto nje.
– Ne, ne, zaboga, nego, eto, ja mislim, grehota da ostanete sami. Teška je samoća, a nešto se mora trpiti. Eto, ja hvala Bogu, već 32 godine živim u braku. Svašta sam i ja preturila preko glave, pa opet
– Vi živite u braku 32 godine, a meni pričate o tome kako je teško biti sam?! Kako vi to znate? Imate dojavu ili ste sami u braku? Bila sam u braku, ali ne presrećem ljude po stepenicama da im na tu temu dijelim savjete. Inače, ne morate da se mučite. Znam da mi mnogi ne znaju ni ime, i da sam za većinu, raspuštenica sa drugog sprata. Sad, zamislite da ja vas savjetujem da se razvedete?! A imala bih veći kredibilitet od vas, jer sam bila „u“ i „van“ braka.
Pošto je ona zanijemila, a ja nastavila svojim putem, sa teretom koji sam nosila, sad ću da nastavim sliku. U ime nas udovica i raspuštenica, koje se nikad više nismo udavale, a za sve one, koji godinama zabadaju nos u naš život, daju sebi za pravo da nas savjetuju, manje pod plaštom žaljenja, a više pod plaštom zavisti.
Istina je da je samoća teška. Zato je se ljudi i plaše. Ali, ljudi se plaše i smrti, sve dok im život ne servira toliko okrutne okolnosti, pa shvate da smrt nije najgore što može da im se dogodi u životu. Tako je i sa samoćom. Nekad te ona izabere, a nekad ti izabereš nju. U našem slučaju, a govorim u svoje ime, u ime još nekoliko žena koje poznajem, i možda, mnogo više njih koje ne poznajem uopšte, mi smo je izabrale, najviše zbog gađenja. Znate, imamo slab želudac.
Najmanji je problem što nam se zgadio brak. To bi i prošlo, da nas odmah nakon toga nisu sačekali razni „udvarači“ među njima muževi naših poznanica, bivši kućni prijatelji, prijatelji bivših muževa, saradnici. Svi su imali ideju da smo mi otvorile „firmu“ u kojoj su oni dobrodošli, kao tješitelji, sa idejom da smo mi ucviljene. Kad vide da nismo, i da mi ne pristajemo na „daj šta daš“, postajali su uvrijeđeni. Oni, a ne mi, koje tretiraju kao polovnu robu, pa bi još trebalo da budemo zahvalne Bogu na njihovim ponudama i postanemo njihove ljubavnice, kad već nismo bile „pametne“ da sačuvamo brak.
To je funkcija koja nam logično sljeduje?! Pazi, Boga ti?! Kada smo uspijevale da nađemo nekog slobodnog, i pokušavale da ostvarimo vezu, on je bukvalno bio slobodan, jer je svoju djecu, i najveći dio tereta, ostavio svojoj bivšoj ženi. Isto, kao što je i nama ostao naš, pa je „slobodni pastuv“ imao sve vrijeme ovog svijeta.
U satima koje smo provodili zajedno, zašto bi on sa nama dijelio brigu, gdke su i šta rade naši tinejdžeri, kad o njegovim, kako rekoh, ima ko da brine. On nema sluha za to, da mi nismo u punom sjaju i na visini zadatka, baš kada on od nas to najviše očekuje, jer nas hvata panika zašto nam se dijete dva sata ne javlja na telefon. Nije on sebičan, on nas obožava pa ne može da podnese da nas dijeli. Nije to isto.
Djecu smo same podigle, a i ako smo dobile poneku alimentaciju, za te sitne pare, očekivalo se da se klanjamo do crne zemlje. A mi, eto, nismo htjele, pa smo opet bile nezahvalne, jer cjelokupno društvo od nas u svemu očekuje da budemo zahvalne za mrvice. Mrvice ljubavi, mrvice pažnje, mrvice novca. Zauzvrat, očekuju sve, samo ne mrvice. A mi se drznule, pa nećemo. Nećemo i dalje. Jer, sve što imamo, same smo stekle. Niko nam nije pomagao, nego naprotiv, svaka šuša je gledala da zloupotrijebi naš status.
Sada, kada smo sve to pregurale, kada su nam djeca odrasla, kada smo uredile naše živote i pronašle unutrašnji mir, mi, eto, nećemo da postanemo njegovateljice za koju godinu. Nekome, koga su druge trošile dok je bio mlad, lijep i snažan. Neka mu one mjere pritisak, opominju ga da popije terapiju na vrijeme i pire mu u…hladan čaj. Ja, vala, neću. Ni moje rane niko od njih nije previjao.
Eto, drage komšinice, posmatrači i ostali dušebrižnici, po službenoj dužnosti, zabadači nosa u tuđi život. Da li vam je palo na pamet, šta mi sve znamo, a ćutimo? Šta mislite, da li nam se povraća, dok vi kačite slike o vašem sretnom braku, a mi primamo poruke od vaših dragih muževa? Ignorišemo i ćutimo, samo da ne bismo razbucale to ruglo, koje vi smatrate svetinjom. Uostalom, žene su uvijek bolje pravdale muškarce, nego oni, sami sebe. Znamo za opravdanje, ne, bi oni, nego, smotale ih one raspuštenice. Je l’ da?!
Sliku sam vam dala, do pola nacrtanu. Ona se vama ne sviđa, pa ćete je, ionako, krečiti. Kada završite sa mojom, znam da nećete preći na svoju, iako bilo bi tu dosta posla.
Izvini, mama, ako te poneko poprijeko pogleda. Ne vrijedi da se pravdaš. Baš sam tako mislila.
