Zvaničnici Republike Srpske proslavili su svoj neustavni praznik 9. januara, uz svečanu nacionalističku i huškačku retoriku, sasvim u skladu sa slavljeničkom temom. Za umetnički deo priredbe pobrinuo se jedan pomalo neobično obučeni hor, opremljen adekvatnim rekvizitima. Pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a Republike Srpske prodefilovali su strojevim korakom, noseći u rukama oružje i pevajući prigodnu svečarsku pesmu „Za krst“.
Piše Tomislav Marković za Al Jazeera Balkans
Marširali su kršni mladići sa zlokobnim crvenim beretkama na glavi i pevali: „Banjaluko, naša diko, ne daj da te robi niko. / Srba ima kao lista, / nema više komunista! / Stasala je naša dika /nova Srpska Republika!”, uz refren: „Za krst, za krst Nemanjića, / za slavu, za slavu Obilića!“ Botanički dvostih o lišću i komunistima mogao bi se tumačiti i kao komičarska tačka, pošto se Republika Srpska ubrzano prazni od stanovništva u sklopu opšte bežanije od nemogućih uslova života.
Nije manji bh. entitet usamljen u tome, slično je i u drugim krajevima bivše Jugoslavije. Otkad su zli komunisti oterani, a zacarili se nacionalistički lideri koji vole svoj narod najviše na svetu, brojnost naroda je drastično opala, u Hrvatskoj, na primer, za skoro milion ljudi, a slična situacija je i u Srbiji. Pevati o tome kako „Srba ima kao list“ zahvaljujući tome što više nema komunista je poprilično idiotski. Kako je krenulo, na nekoj budućoj proslavi Dana RS-a bilo bi mnogo uputnije organizovati recital, pa deklamovati stihove iz „Puste zemlje“ Tomasa Sternsa Eliota.
Muzička podrška pokolju
Da je humoristički demografski aspekt pomenute pesme najproblematičniji, bilo bi dobro, ali tu ima mnogo gorih slojeva. Pesma „Za krst“ potiče sa albuma Olivere Katarine koji je, kako lepo piše na omotu, posvećen „bratu Radovanu“. Album je producirala diskografska kuća „Renome“ iz Bijeljine 1997. godine, na njoj su uglavnom razne pesme koje se iz nekog iracionalnog razloga smatraju patriotskim. Takva je, na primer, pesma „Romanija“ koja pruža podršku Radovanu Karadžiću u borbi protiv zlih sila ovog sveta koje bi da ga uhapse i oteraju na robiju samo zato što je bio vrhovni zapovednik ratnih zločina, masovnih progona, etničkih čišćenja i genocida.
Stihovi govore sami za sebe: “Romanijo, goro nad gorama, / Tužna pesmo među planinama, / Ti mi čuvaš brata Radovana. / Čudovište svuda vreba njega, / Smrt ga gleda iza svakog brega. / Monahinje za njega se mole, / Za sve hrabre srpske sokolove. / A on ide i slobodi peva, / I za njime Romanija cela”. Ispostavilo se da je pevanija bila uzalud, te da sloboda ne ume da peva kao što su ratni zločinci pevali o njoj.
Sad je malo jasniji kontekst u kom je nastala pesma „Za krst“ – reč je o muzičkoj podršci nacionalističkom projektu koji je iza sebe ostavio razvaljenu Bosnu i Hercegovinu, desetine hiljada mrtvih, milione raseljenih i sveopštu ljudsku patnju i nesreću. Tome u prilog ide i sporna pesma. Policijski hor zapravo nije pevao celu pesmu, već samo nekoliko stihova, najradikalnije delove su preskočili, što pomalo podseća na prošlogodišnju proslavu Dana pobede nad fašizmom u beogradskom Narodnom pozorištu, kad su nesrećni glumci recitovali ljotićevske koračnice, ali pomalo okljaštrene i lišene onih delova gde se direktno pominju Dimitrije Ljotić i njegov Zbor.
Kako se branilo srpsko ime
Sličan recept primenjen je i ove godine u Banjaluci, pa je zanimljivo pogledati izostavljene stihove, na primer: „U boj ide Srbadija junačka, / protv srpskih dušmana, / u boj ide Srbadija ognjena / protiv srpskih dušmana”. Da, nema većih srpskih dušmana od staraca, žena i dece, u borbi protiv ovih opasnih golorukih protivnika naši heroji su se redovno isticali, o čemu svedoče nebrojene masovne grobnice. Ima još gorih delova pesme, na primer: “Bihać, Doboj, Treskavca, / Ozren, Igman, Majevica / Ilidža i Grbavica, / Goražde i Srebrenica! / Nevesinje i Trebinje / branilo je srpsko ime!”
Dobro znamo kako se branilo srpsko ime u Srebrenici – masovnim pokoljem civila i genocidom. Nije problem samo u ovoj otvoreno huškačkoj pesmi koja slavi zločine, već i u tome ko je peva. Kada je nastala u aprilu 1992. godine, Specijalna antiteroristička jedinica MUP-a RS nosila je naziv Specijalna brigada policije. Za neke pripadnike ove jedinice osnovano se sumnja da su učestvovali u genocidu u Srebrenici, odnosno u pokolju preko 1.300 bošnjačkih civila u poljoprivrednom skladištu u selu Kravica 14. jula 1995. godine.
Osmorica pripadnika Specijalne brigade MUP-a RS-a optuženi su da su počinili ratni zločin protiv civilnog stanovništva u Kravicama i protiv njih se od februara 2017. godine vodi proces pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Optuženi su Nedeljko Milidragović, Aleksa Golijanin, Milivoje Batinica, Aleksandar Dačević, Boro Miletić, Jovan Petrović, Dragomir Parović i Vidoslav Vasić.
Vozači i kopači
Na jednom ročištu pred ovim sudom svedočili su vozači kamiona o tome kako su se vrli div-junaci borili “za krst Nemanjića i slavu Obilića” i kako su branili “srpsko ime”. Oni su nakon egzekucije transportovali tela pobijenih Bošnjaka u masovnu grobnicu u obližnje selo Glogova. Kamiondžija Krsto Simić ispričao je kako su ga poslali u Kravicu, gde su pripadnici Teritorijalne odbrane ubacivali leševe u njegov kamion. „Vidio sam iskopano mesto za ukopavanje u Glogovi… bilo je dugačko 50 do 60 metara, sa rampom na spuštanje na jednom kraju kako bi vozila ulazila”, rekao je Simić. Vozač je ispričao i kako su mu nekoliko meseci kasnije, krajem septembra ili početkom oktobra, naredili da se vrati u Glogovu i da premesti tela, sada u masovnu grobnicu u Zelenom Jadru.
Na drugom ročištu svedočio je Radenko Đurković, radnik lokalnog komunalnog preduzeća u Bratuncu. Đurković je izjavio kako mu je direktor preduzeća Dragomir Mirković naredio da se odveze do Glogova i da bagerom iskopa masovne grobnice. Nakon toga je dobio naređenje da se odveze do Kravice, gde je iz hangara poljoprivredne farme na kamione utovario oko dve stotine tela u raspadanju koja su odvezena u Glogovu. Sutradan su mu naredili da se vrati u Glogovu i iskopa još jednu masovnu grobnicu. Kasnije je učestvovao i u premeštanju tela iz Glogove u sekundarnu grobnicu. Đurković je naveo i da su on i drugi radnici primili po deset litara benzina, kao nadnicu za dobro obavljen posao. Toliko valjda košta “slava Obilića”.
Pucnjava je trajala cijelu noć
O streljanju u Kravici svedočio je 7. februara 2007. godine na Haškom sudu čovek koji je pukim slučajem preživeo pokolj, kao zaštićeni svedok u predmetu „Popović i drugi“. Ovo je mali deo njegovog svedočenja: “Kad su ti otvorili vatru, ja sam odma’ pao potrbuške na zemlju i onda je… ne znam kol’ko dugo vremena je trajala ta pucnjava, ja sam i dalje lež’o. Pa nakon nekog vremena naprave pauzu. Sve je zatišje… zatišje, znači, nema više pucnjave, onda samo čujem krike, krike, jaukanje, pomaganja, vikanja nekih imena, svojih možda roditelja, bližnjih rođaka, ne znam. Ljudi koji su… koji nisu još bili mrtvi, znači, ostali su još živi, ranjeni su teže. Tako je… tokom noći više pauza je tih napravljeno. Ja sam i dalje lež’o.
Znači, oni su isto; naprave pauzu, odmore se, pa ponovo uđu unutra i onda pucaju koliko im je želja. Onda kad to prekinu, onda samo seriju bombe bacaju kroz prozor, kroz ulaze te, samo bombe. Bomba mi je padala blizu dva-tri metra od mene, tako, ovaj, da me je zakačila jednog momenta samo mala… okrznuo me je taj od bombe geler po leđima. Tako da… To je, znači, trajalo cijelu noć, ta pucnjava. (…) Znači, bio sam sav… pliv’o sam u krvi, smočen sam sav od krvi bio. To sam osjetio, toliko je bilo toplo. Potrbuške sam lež’o, znači, kao da je žar pod mojim stomakom, kao da je vatra naložena, toliko je toplo bilo od te krvi”.
Tako su srpski heroji ratovali “za krst Nemanjića i slavu Obilića”, pucanjem po civilima u hangaru i ubacivanjem bombi među ljude u gomili, celu predugu noć sredinom jula 1995. godine. Dok se pripadnicima policijske jedinice sudi u Beogradu za pokolj u Kravici, njihove kolege iz iste jedinice u Banjaluci pevaju pesmu koja slavi učešće srpskih snaga u genocidu u Srebrenici. Mogli su mirne duše da pevaju celu pesmu, da bar sve bude otvoreno. A mogli su da zapevaju i čuveni nekrofilsko-koljački hit “Srebrenice, tako si mi mila, dabogda se triput ponovila”. Poruka je ionako jasna da jasnija ne može biti. Nema potrebe da se lažemo i pretvaramo. Povod slavlja je takav da su sve ovakve muzičke numere sasvim prigodne. Jer govore o krvavim temeljima Republike Srpske koje ništa ne može oprati.
